Стање у нашим селима је катастрофално, од 4.600 села у 200 нема никога, у 200 нема млађих од 25 година, у наредних 10 година још 700 села ће остати празно, на селима је 50.000 напуштених кућа, на 145.000 кућа у селима пише да су привремено ненастањене (какав глуп назив за празну кућу), не обрађује се 600.000 хектара њива, од 1950. до 2000. из села је отишло у град осам милиона људи. Тај прелазак у развијеном свету је трајао 150 година. Дакле, наставља се програмирано уништавање наших села и не треба очекивати ни од овог режима да ће направити неки стратешки заокрет према селу.


Шта онда да радимо? Треба да срушимо и овај однарођени режим и да доведемо способне стручњаке који ће направити нову економску политику према селу. Док се то не деси, предлажем вам да сами усмерите своју животну стратегију према селу. Ово пишем за оне који размишљају својом главом и који знају шта им саветујем.


Село је одбрана од кризе. Када дође до слома светских финансија и банкрота Србије, биће пресудно важно како да се прехрани становништво. Онај који живи у небодеру и купује у супермаркету изненада ће се наћи у великој невољи када не буде могао да купи храну. Зато је важно да што више грађана крене на село и да обезбеди у сопственој производњи храну. Учите како се оре, копа, дрља, сади и одгајају животиње. Ја сам тај животни колеџ завршио давно у Стрмици и знам да радим све сеоске послове, пошто су ме моји ђедови припремали за време када ће Ђаво однети шалу и када ће свако морати да научи да производи храну за себе.



Расправа Чернишевског да ли да се определимо за Шекспира или масну кобасицу, вођена негде средином XIX века, пада у воду пред громогласном грмљавином гладних црева, тако да је најважније да грађани буду спремни за други талас кризе и да знају да их уточиште чека на селу.


Поред овог материјалног момента, село је добро за нервозног и фрустрираног становника града и због тога што га оно ослобађа напетости, стреса, бенседина и ствара психолошку равнотежу неопходну за темељно ментално оздрављење личности. Човек који се врати на село и почиње да производи за себе, нема надређеног шефа, не мора да путује на посао, не мора да се гужва по градском превозу, добија смиреност коју му градски живот никада не може донети. Он може да планира своје време самостално, одређује колико ће радити и колико му је довољно хране за производњу, па тако постаје независан од тоталитарног режима и није подложан манипулацији политичког олоша.


Како долази из града и како му се смучио градски живот управо због тих политичких манипулација, њему је сасвим довољно да искључи све медије који му данас трују свакодневно живот и да се посвети и преда природи.


Рецепт да се победи криза је – повратак у села. Уколико имате неку цркавицу коју сте скупили и држите по паразитским банкама, вадите то што пре, пре цунамија који стиже, да вам се не би поново десило да ваша девизна уштеђевина постане нова стара девизна штедња.


Да ли сте ме разумели? Ако јесте, лепо. Ако нисте, не могу да вам помогнем.





Бранко Драгаш